USLOVI ZA UPIS AKADEMSKE 2008/2009. GODINE

Studentska unija Srbije o odluci Konferencije univerziteta Srbije


Povodom usvajanja odluke Konferencije univerziteta Srbije o uslovima za upis akademske 2008/2009. godine, Studentska unija Srbije želi da naglasi hitnost unošenja ovog predloga u skupštinsku proceduru kako bismo blagovremeno dobili odgovarajući zakonski okvir za rešavanje problema nastalih tokom reforme visokog obrazovanja. Od izuzetne je važnosti iskoristiti ovaj ’prelazni period’ za doslednu reformu studijskih programa (kurikuluma), jer samo tako će studenti biti u mogućnosti da prate povećanje uslova upisa koji se pred njih stavljaju. Ovo prelazno rešenje za upis studenata stavlja zadatak pred celu akademsku zajednicu da kroz partnerski odnos sa studentima uloži maksimalne napore da se poboljša položaj studenata stavljajući ih na cetralnu poziciju obrazovnog sistema.

Kontakt osoba
Milica Popović

______________________
Studentska unija Srbije
koordinatorka resora za nastavu i nauku
tel: 062.800.69.30

Povećanje bodova za upis naredne godine studija

Rektorski savet Konferencije Univerziteta u Srbiji usvojio je na jučerašnjoj sednici predlog da se postepeno povećava broj bodova za upis naredne godine studija.

Predlog predviđa da se broj bodova za upis naredne godine studija postepeno povećava kako bi se 2010. godine stiglo do zakonom propisanog uslova od 60 poena za upis naredne godine studija.
Predloženo je da student koji se finansira iz budžeta može da nastavi studije u tom statusu ako u školskoj 2007/2008. godini ostvari najmanje 42 ESPB bodova, ako u školskoj 2008/2009. ostvari najmanje 48 bodova ili ako u školskoj 2009/2010. ostvari najmanje 54 ESPB bodova.
Na sednici je predloženo i da studenti koji su upisali studije po starom programu završe studije do 2011. godine, kao i da svi samofinansirajući studenti koji steknu akademske uslove pređu na budžetsko studiranje.
Ministar prosvete Srbije Žarko Obradović rekao je da će predlog Univerziteta u Beogradu resorno ministarstvo uputiti Skupštini Srbije na usvajanje kao izmenu i dopunu Zakona o visokom obrazovanju u narednih nekoliko dana.

Koga država stvarno finansira: visokoškolske ustanova i studene, ili samo ove prve?

Navikli smo da se u našoj zemlji dešavaju stvari koje su zdravom razumu strane. Tako se dešava da su razlike između planiranog i onoga što je ostvareno, neretko tako drastične da poništavaju svaku logičku vezu između nameravanog i realizovanog. Primera za ovakvu tvrdnju je pregršt, ali jedan je od posebnog značaja za celo društvo. U pitanju je finansiranje visokog obrazovanja. Suštinski, koncepcija je pravilno postavljena, ali se pogrešno realizuje. Svrha postojanja visokog obrazovanja je da se podigne stepen obrazovanja celokupnog društva, povećaju kapaciteti privrede i stvore preduslovi za održivi razvoj. Država se opredelila da podstiče sve one koji imaju nameru da stiču znanja na visokoškolskim ustanovama i, u granicama svojih procenjenih finansijskih mogućnosti, izdvaja sredstva za finansiranje studija. Svakako, niko ne postavlja pitanje da li država treba da izdvaja sredstva ili ne. Pitanje je da li to radi na pravi način i u dovoljnoj meri. Većina studenata i studentskih organizacija više pažnje posvećuje drugom, a manje prvom pitanju. Međutim, ključ problema je upravo u načinu na koji država izdvaja sredstva za studente. Ako se isključe studentski krediti, dolazi se do saznanja da država vrši finansiranje studenata idirektno, preko studentskih ustanova i visokoškolskih ustanova koje su u državnom vlasništu. Tačnije, država je svoju obavezu i pravo da odredi koliko studenata i u kojoj meri će finansirati prepustila svakoj pojedinačnoj visokoškoloskoj ustanovi gotovo na slobodnu volju. Sama činjenica da država, kao finansijer, ne utiče na (i ne kontroliše) način utvrđivanja cene koštanja studiranja/školarine ni jedne državne visokoškolske ustanove, jasno dovodi do zaključka da upravo te ustanove, u ime studenata, a za svoj račun uzimaju novac od države. Na ovaj način država ne vodi računa o studentima, nego o fakultetima.

Valja imati na umu i činjenicu da država redovno godišnje izdvaja, direktno, sredstva za finansiranje svake pojedinačne visokoškolske ustanove u njenom vlasništvu. Prema informacijama Ministarstva prosvete, svaka takva ustanova podnosi zahtev za finansiranje određenih troškova od strane države na godišnjem nivou, a koji određeni tim u Ministarstvu procenjuje, eventualno koriguje i, na kraju, odobrava. S druge strane, ni jedan fakultet u vlasništvu države do sada nije javno objavio izveštaj o poslovanju za prethodne godine, i to, pre svega: bilans stanja, bilans uspeha i napomene uz finansijske izveštaje. Jedini zakon koji fakultete, kao javne ustanove, obavezuje da ispune ovu obavezu je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Određeni broj fakulteta pokušava da izigra ovu obavezu, proglašavajući sopstvene finansijske izveštaje za poslovnu tajnu, a što je u suprotnosti sa odredbama pomenutog zakona. Kada bi finansijski izveštaji bili dostupni široj javnosti, onda bi se moglo doći do informacija koje bi pomogle da se stekne potpunija, preglednija i tačnija slika o stanju finansija državnih visokoškolskih ustanova. Neke od tih informacije su: da li su fakulteti vlasnici drugih preduzeća, odnosno da li kontrolišu druge organizacije po osnovu čijeg rada ostvaruju određene prihode i/ili zaposleni na fakultetima dodatno rade u tim organizacijama; broj i struktura zaposlenih; visina troškova zarada i njihovo učešće u ukupnim rashodima; visina ulaganja u održavanje i nabavku opreme; prihodi od školarina i dotacije države; prihodi po osnovu plaćanja prijava ispita/kupovine učila i slično. – Kada bi bio omogućen uvid u pomenute finansijske izveštaje, lako bi se mogla utvrditi realna visina cene školarine, odnosno realan trošak studija, kao i opravdanost sadašnje strukture i broja visokoškolskih ustanova.

Kada se razmišlja o finansiranju visokog obrazovanja, trebalo bi imati na umu razliku između školarine i troška studija. Školarina predstavlja trošak studiranja studenta na pojedinačnoj visokoškolskoj ustanovi, dok troškove studija čine školarina uvećana za sve druge troškove studija (smeštaj, ishrana, zdravstveno osiguranje, povlastice u javnom prevozu i slično). Ni jedan od ovih troškova ne plaća visokoškolska ustanova ili univerzitet. Ovi troškovi se plaćaju ili od strane države ili samog studenta, a to zavisi, paradoksalno, od toga da li je student ispunio uslove koje je propisala visokoškolska ustanova u državnom vlasništvu na kojoj student studira, a ne od uslova države koja ga finansira. Ovo treba znati, jer je nedavno, na opšte iznenađenje, prorektor za finansije Univerziteta u Beogradu, naveo troškove studija kao razlog za povećanje školarina. To je duboko pogrešno i netačno. Školarine mogu da utiču na visinu troškova studija, a nikako troškovi studija na visinu školarine.

Da bi se ovaj problem rešio, trebalo bi sprovesti reformu finansiranja visokog obrazovanja, i to najmanje u dve faze.

Prva faza bi predstavljala sprovođenje reforme direktnog finansiranja visokoškolskih ustanova, i to tako da država ubuduće finansira univerzitete, a ne fakultete, kako je sada slučaj. Ideja je da se i na taj način pospeši relizacija Bolonjske deklaracije. Sredstva bi se doznačavala univerzitetima koji će razviti sistem raspodele tih sredstava svojim visokoškolskim ustanovama. Na ovaj način, fakulteti bi izgubili puni pravni subjektivitet i prestali biti univerziteti u malom. Jer, dok god su fakulteti nezavisni u finansijama, sprovođenje Bolonjske deklaracije neće biti moguće u potpunosti.

Druga faza treba da zaokruži proces reforme visokog obrazovanja u kojem će fokus biti na studentu. Država treba da prestane da finansira studente indirektno, preko visokoškolskih ustanova koje su u njenom vlasništvu. Direktno finansiranje treba da omogući studentu da on bude potpuni, jedini i nezavisni nosilac prava i obaveza koji proističu iz odluke države da finansira studije. Svakako, država je ta koja treba da propiše koji su to kriteriji koje student treba da ispuni da bi bio finansiran od strane države, ali je na studentu da odluči na kojem fakultetu želi da studira, bilo da je reč o fakultetu koji je u državnom ili privatnom vlasništvu. Studenti bi dobijali vačuere[1] koje bi mogli da iskoriste na bilo kojoj akreditovanoj visokoškolskoj ustanovi u zemlji čije uslove za studiranje zadovolje. Vrednost na koji bi vaučer glasio država bi određivala na osnovu sopstvenih procena, a što bi, sigurno, snažno uticalo i na visinu školarina, kao i na konkurenciju među fakultetima. Na ovaj način, oduzeo bi se monopolski položaj državnim fakultetima. Vaučeri bi morali imati gornju granicu za školarine (ali ne i za ostale troškove koja država snosi direktno, poput: smeštaja, ishrane, osiguranja i slično), tako bi, na primer, školarina koja bi mogla biti plaćena vaučerom iznosila najviše 90.000 dinara. Ako bi na nekom fakultetu ta školarina bila veća, onda bi sam student morao da doplati razliku ili bi morao da odustane od datog fakulteta. Ovakva koncepcija vaučera bi trebalo da bude njegova srž. Jer, sa jedne strane, na ovaj način stvara se mogućnost da veći broj studenata bude finansiran na teret budžeta, nego što je to sada slučaj, dok, sa druge strane, sprečava se manipulisanje i proizvoljno određivanje školarina od strane pojedinih visokoškolskih ustanova.

Koncepcija vaučera treba da omogući isključivanje fakulteta iz kreiranja uslova za finansiranje studenata od strane države. To treba da bude isključivo i samo pitanje koje se tiče države i studenata. Vaučerskim finansiranjem studija država će sebi i javnosti omogućiti stalan uvid u visinu sredstava koja izdvaja za finansiranje visokog obrazovanja, a što je preduslov za bilo kakvo planiranje razvoja visokog obrazovanja koje bi se moglo nazvati ozbiljnim i strateškim.

Milen Kakuća

---

[1] Vaučerom bi se pokrivali svi troškovi studija, među kojima i školarina.

PUT DO BOLONJE…

…je težak i dug. Ali na tom putu, verujte mi, ima divnih stvari. I ako želite da vidite, upamtite i usvojite te stvari, ne smete ići prečicama. Morate proći svaki metar puta i dati sebi onoliko vremena koliko vam treba da dobro osmotrite situaciju, napravite pomak, isplanirate sledeći korak i obavezno se okrenete iza sebe da vidite šta ostavljate. Kada pređete sve te kilometre, videćete da put zaista jeste bio težak i dug. Ali videćete i da je vredelo preći ga.

Čini se da je put do Bolonje ako krenete iz naše zemlje neobično kratak. Ili se razdaljina neverovatno smanjila ili smo mi tako brzi i sposobni da tamo stignemo za tili čas. E pa nije ni jedno ni drugo. U implementaciji Bolonjske deklaracije u sistem visokog obrazovanja u Srbiji iskorišćena je svaka prečica koja se mogla iskoristiti. I mi, studenti, nikako ne možemo da vidimo sve one divne stvari na putu za Bolonju. Mi nismo mobilni kao naše evropske kolege, standard nam je generalno nizak, komunikacija sa profesorima daleko od zadovoljavajuće, ECTS se dodeljuju po zaslugama profesora i njihovoj sujeti a ne prema opterećenju studenta, osiguranje kvaliteta nigde se ni ne spominje, kao ni nacionalni okvir kvalifikacija. A izveštaj Ministarstva prosvete pripremljen za ministarski samit u Londonu prošle godine lepo kaže da je kod nas proces dosta odmakao. Hm…

Jedina dimenzija koja se vrlo dosledno implementira jeste finansiranje studija. Pa, drage koleginice i kolege, šta dobijamo za školarine koje plaćamo? Opet jedno veliko ’hm’… Zaboravila sam da spomenem cene prijava ispita, overavanje raznih dokumenata, cene udžbenika…

U predstavi po imenu ’’Bolonja u Srbiji’’ jednu od glavnih uloga ima Studentska unija Srbije. Ma kakva glavna uloga! Mi treba da budemo i režiser, i inspicijent i šaptač! Zašto? Zato što SUS okuplja mlade, agažovane, proaktivne ljude koji imaju znanja i veštine da budu reprezentativni zastupnici glasa studenata iz cele Srbije.

Tim resora za nastavu i nauku (koji se nedavno rodio, ali ćemo vas usvojiti ako budete želeli da radite sa nama) radiće na tome da niko ne zaboravi studente kod podele glavnih uloga. Zahtevaćemo ravnopravno partnerstvo sa svim stakeholder-ima u Bolonjskom procesu.

Национални Темпус информативни дан

Данас је у свечаној сали Ректората БУ одржан национални Tempus информативни дан. На овом догађају присутнима су се обратили: Јелена Бранковић, координаторка националне Tempus канцеларије у Србији, проф. др Александар Липковски, помоћник министра просвете, проф. др Бранко Ковачевић, ректор БУ, проф. др Срђан Станковић, председник Националног савета за високо образовање, и представници Европске комисије.

Tempus је програм који подржава Европска комисија и који предвиђа међуинституционалну сарадњу у сфери високог образовања као и структуралне промене у које су укључена и министарства ресорно задужена за високо образовање. Овај програм је започет 1990. године а Tempus IV ће обухватити временски период од 2007. до 2013. године. Веома добра вест је да Tempus IV ставља већи акценат на учешће студената у Tempus пројектима него предходне развојне фазе. Ово је прилика да и студенти учествују у креирању Националног оквира квалификација, у процесу осигурања квалитета и другим активностима које буду приоритетне.

Рок за подношење предлога пројеката је 28. април 2008. године.

Ново о мастеру и дипломираном

Студентске организације изражавају задовољство због корака које је ових дана Министарство просвете предузело у циљу решавања проблема примене Закона о високом образовању и његовог Аутентичног тумачења а по питању еквиваленције диплома Дипломираних( VII-1 степен стручне спреме) и Мастера. Истовремено изражавамо забринутост и протест због понашања Универзитета и дела професорске заједнице, и њиховог константног опструисања иницијативе да се овај проблем напокон суштински реши а све због, како се претпоставља, финансијских интереса.

Министарство просвете је прихватило предлог студената да им се издаје писани документ на коме ће бити назначено да је њихова диплома Дипломираног (VII-1 степен стручне спреме) еквивалентна дипломи коју ће добијати они који стекну звање Мастер. Конкретно у новом Правилнику о исправама који дефинише изглед Дипломе, Индекса и додатка дипломи дефинисано је да у Додатку дипломи који добија сваки студент уз диплому пише да је њихова диплома еквивалентна дипломи Мастера из исте струке. Сви студенти који су већ добили (или нису уопште добили) додатак дипломи а у којима не пише да је њихова диплома еквивалентна дипломи мастера имаће могућност да затраже нови додатак и на тај начин осигурају своју једнакост са мастерима. Предлог овог правилника је већ завршен и његово објављивање и почетак примене се очекује у најскоријем периоду.

Студенти који са дипломом Дипломираног буду отишли у иностранство и затражили нострификацију документа такође неће имати проблем да буду перципирани као Мастери. До овог решења се дошло након предлога студентских представника да наша национална ENIC-NARIC[1] канцеларија обавести све европске ENIC-NARIC центре о једнакости диплома Дипломираних и Мастера које долазе из Србије. Укратко речено, овом акцијом сви Дипломирани из Србије ће бити признати као Мастери у Европи.
После ове две одлуке сматрамо да је сваки упис Мастер студија на студијским програмима на којима студенти већ имају звање дипломираног апсолутно бесмислен и непотребан, без обзира на константан „маркетинг“ на факултетима да они нису и неће бити признати као мастери и да је неопходно да упишу МИНИ МАСТЕР студије, плате школарине, а све у циљу стицања што већег профита који факултети желе да остваре.

Студентске организације очекују од Министарства просвете да настави путем спровођења закона и искористи све могуће инструменте како се закон не би кршио и како се не би довело у питање стечено право 450000 високобразованих грађана у Србији. Истовремено очекујемо од Универзитетске заједнице да престане да злоупотребљава аутонимоју која јој је додељена и за коју су се и студенти између осталих борили а све у циљу што квалитетнијег система високог образовања у Србији који у овом моменту свакако није на завидном нивоу.

---

[1] ENIC-NARIC ( European Network of Information Centres – National Academic Recognition Information Centres ) је састављен од националних информационих центара. Улога ових центара је да обезбеди информације и савете о признавању страних диплома, степена и других академских и професионалних квалификација, о образовним системима у европским земљама, о могућностима студирања у иностранству укључујући информације о стипендијама и кредитима као и о практичним питањима у вези са мобилношћу и еквиваленцијом.