Studentska unija Srbije o odluci Konferencije univerziteta Srbije
Povodom usvajanja odluke Konferencije univerziteta Srbije o uslovima za upis akademske 2008/2009. godine, Studentska unija Srbije želi da naglasi hitnost unošenja ovog predloga u skupštinsku proceduru kako bismo blagovremeno dobili odgovarajući zakonski okvir za rešavanje problema nastalih tokom reforme visokog obrazovanja. Od izuzetne je važnosti iskoristiti ovaj ’prelazni period’ za doslednu reformu studijskih programa (kurikuluma), jer samo tako će studenti biti u mogućnosti da prate povećanje uslova upisa koji se pred njih stavljaju. Ovo prelazno rešenje za upis studenata stavlja zadatak pred celu akademsku zajednicu da kroz partnerski odnos sa studentima uloži maksimalne napore da se poboljša položaj studenata stavljajući ih na cetralnu poziciju obrazovnog sistema.
Kontakt osoba
Milica Popović
______________________
Studentska unija Srbije
koordinatorka resora za nastavu i nauku
tel: 062.800.69.30
Thursday, September 25, 2008
USLOVI ZA UPIS AKADEMSKE 2008/2009. GODINE
Povećanje bodova za upis naredne godine studija
Rektorski savet Konferencije Univerziteta u Srbiji usvojio je na jučerašnjoj sednici predlog da se postepeno povećava broj bodova za upis naredne godine studija.
Predlog predviđa da se broj bodova za upis naredne godine studija postepeno povećava kako bi se 2010. godine stiglo do zakonom propisanog uslova od 60 poena za upis naredne godine studija.
Predloženo je da student koji se finansira iz budžeta može da nastavi studije u tom statusu ako u školskoj 2007/2008. godini ostvari najmanje 42 ESPB bodova, ako u školskoj 2008/2009. ostvari najmanje 48 bodova ili ako u školskoj 2009/2010. ostvari najmanje 54 ESPB bodova.
Na sednici je predloženo i da studenti koji su upisali studije po starom programu završe studije do 2011. godine, kao i da svi samofinansirajući studenti koji steknu akademske uslove pređu na budžetsko studiranje.
Ministar prosvete Srbije Žarko Obradović rekao je da će predlog Univerziteta u Beogradu resorno ministarstvo uputiti Skupštini Srbije na usvajanje kao izmenu i dopunu Zakona o visokom obrazovanju u narednih nekoliko dana.
Monday, September 22, 2008
Koga država stvarno finansira: visokoškolske ustanova i studene, ili samo ove prve?
Navikli smo da se u našoj zemlji dešavaju stvari koje su zdravom razumu strane. Tako se dešava da su razlike između planiranog i onoga što je ostvareno, neretko tako drastične da poništavaju svaku logičku vezu između nameravanog i realizovanog. Primera za ovakvu tvrdnju je pregršt, ali jedan je od posebnog značaja za celo društvo. U pitanju je finansiranje visokog obrazovanja. Suštinski, koncepcija je pravilno postavljena, ali se pogrešno realizuje. Svrha postojanja visokog obrazovanja je da se podigne stepen obrazovanja celokupnog društva, povećaju kapaciteti privrede i stvore preduslovi za održivi razvoj. Država se opredelila da podstiče sve one koji imaju nameru da stiču znanja na visokoškolskim ustanovama i, u granicama svojih procenjenih finansijskih mogućnosti, izdvaja sredstva za finansiranje studija. Svakako, niko ne postavlja pitanje da li država treba da izdvaja sredstva ili ne. Pitanje je da li to radi na pravi način i u dovoljnoj meri. Većina studenata i studentskih organizacija više pažnje posvećuje drugom, a manje prvom pitanju. Međutim, ključ problema je upravo u načinu na koji država izdvaja sredstva za studente. Ako se isključe studentski krediti, dolazi se do saznanja da država vrši finansiranje studenata idirektno, preko studentskih ustanova i visokoškolskih ustanova koje su u državnom vlasništu. Tačnije, država je svoju obavezu i pravo da odredi koliko studenata i u kojoj meri će finansirati prepustila svakoj pojedinačnoj visokoškoloskoj ustanovi gotovo na slobodnu volju. Sama činjenica da država, kao finansijer, ne utiče na (i ne kontroliše) način utvrđivanja cene koštanja studiranja/školarine ni jedne državne visokoškolske ustanove, jasno dovodi do zaključka da upravo te ustanove, u ime studenata, a za svoj račun uzimaju novac od države. Na ovaj način država ne vodi računa o studentima, nego o fakultetima.
Valja imati na umu i činjenicu da država redovno godišnje izdvaja, direktno, sredstva za finansiranje svake pojedinačne visokoškolske ustanove u njenom vlasništvu. Prema informacijama Ministarstva prosvete, svaka takva ustanova podnosi zahtev za finansiranje određenih troškova od strane države na godišnjem nivou, a koji određeni tim u Ministarstvu procenjuje, eventualno koriguje i, na kraju, odobrava. S druge strane, ni jedan fakultet u vlasništvu države do sada nije javno objavio izveštaj o poslovanju za prethodne godine, i to, pre svega: bilans stanja, bilans uspeha i napomene uz finansijske izveštaje. Jedini zakon koji fakultete, kao javne ustanove, obavezuje da ispune ovu obavezu je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Određeni broj fakulteta pokušava da izigra ovu obavezu, proglašavajući sopstvene finansijske izveštaje za poslovnu tajnu, a što je u suprotnosti sa odredbama pomenutog zakona. Kada bi finansijski izveštaji bili dostupni široj javnosti, onda bi se moglo doći do informacija koje bi pomogle da se stekne potpunija, preglednija i tačnija slika o stanju finansija državnih visokoškolskih ustanova. Neke od tih informacije su: da li su fakulteti vlasnici drugih preduzeća, odnosno da li kontrolišu druge organizacije po osnovu čijeg rada ostvaruju određene prihode i/ili zaposleni na fakultetima dodatno rade u tim organizacijama; broj i struktura zaposlenih; visina troškova zarada i njihovo učešće u ukupnim rashodima; visina ulaganja u održavanje i nabavku opreme; prihodi od školarina i dotacije države; prihodi po osnovu plaćanja prijava ispita/kupovine učila i slično. – Kada bi bio omogućen uvid u pomenute finansijske izveštaje, lako bi se mogla utvrditi realna visina cene školarine, odnosno realan trošak studija, kao i opravdanost sadašnje strukture i broja visokoškolskih ustanova.
Kada se razmišlja o finansiranju visokog obrazovanja, trebalo bi imati na umu razliku između školarine i troška studija. Školarina predstavlja trošak studiranja studenta na pojedinačnoj visokoškolskoj ustanovi, dok troškove studija čine školarina uvećana za sve druge troškove studija (smeštaj, ishrana, zdravstveno osiguranje, povlastice u javnom prevozu i slično). Ni jedan od ovih troškova ne plaća visokoškolska ustanova ili univerzitet. Ovi troškovi se plaćaju ili od strane države ili samog studenta, a to zavisi, paradoksalno, od toga da li je student ispunio uslove koje je propisala visokoškolska ustanova u državnom vlasništvu na kojoj student studira, a ne od uslova države koja ga finansira. Ovo treba znati, jer je nedavno, na opšte iznenađenje, prorektor za finansije Univerziteta u Beogradu, naveo troškove studija kao razlog za povećanje školarina. To je duboko pogrešno i netačno. Školarine mogu da utiču na visinu troškova studija, a nikako troškovi studija na visinu školarine.
Da bi se ovaj problem rešio, trebalo bi sprovesti reformu finansiranja visokog obrazovanja, i to najmanje u dve faze.
Prva faza bi predstavljala sprovođenje reforme direktnog finansiranja visokoškolskih ustanova, i to tako da država ubuduće finansira univerzitete, a ne fakultete, kako je sada slučaj. Ideja je da se i na taj način pospeši relizacija Bolonjske deklaracije. Sredstva bi se doznačavala univerzitetima koji će razviti sistem raspodele tih sredstava svojim visokoškolskim ustanovama. Na ovaj način, fakulteti bi izgubili puni pravni subjektivitet i prestali biti univerziteti u malom. Jer, dok god su fakulteti nezavisni u finansijama, sprovođenje Bolonjske deklaracije neće biti moguće u potpunosti.
Druga faza treba da zaokruži proces reforme visokog obrazovanja u kojem će fokus biti na studentu. Država treba da prestane da finansira studente indirektno, preko visokoškolskih ustanova koje su u njenom vlasništvu. Direktno finansiranje treba da omogući studentu da on bude potpuni, jedini i nezavisni nosilac prava i obaveza koji proističu iz odluke države da finansira studije. Svakako, država je ta koja treba da propiše koji su to kriteriji koje student treba da ispuni da bi bio finansiran od strane države, ali je na studentu da odluči na kojem fakultetu želi da studira, bilo da je reč o fakultetu koji je u državnom ili privatnom vlasništvu. Studenti bi dobijali vačuere[1] koje bi mogli da iskoriste na bilo kojoj akreditovanoj visokoškolskoj ustanovi u zemlji čije uslove za studiranje zadovolje. Vrednost na koji bi vaučer glasio država bi određivala na osnovu sopstvenih procena, a što bi, sigurno, snažno uticalo i na visinu školarina, kao i na konkurenciju među fakultetima. Na ovaj način, oduzeo bi se monopolski položaj državnim fakultetima. Vaučeri bi morali imati gornju granicu za školarine (ali ne i za ostale troškove koja država snosi direktno, poput: smeštaja, ishrane, osiguranja i slično), tako bi, na primer, školarina koja bi mogla biti plaćena vaučerom iznosila najviše 90.000 dinara. Ako bi na nekom fakultetu ta školarina bila veća, onda bi sam student morao da doplati razliku ili bi morao da odustane od datog fakulteta. Ovakva koncepcija vaučera bi trebalo da bude njegova srž. Jer, sa jedne strane, na ovaj način stvara se mogućnost da veći broj studenata bude finansiran na teret budžeta, nego što je to sada slučaj, dok, sa druge strane, sprečava se manipulisanje i proizvoljno određivanje školarina od strane pojedinih visokoškolskih ustanova.
Koncepcija vaučera treba da omogući isključivanje fakulteta iz kreiranja uslova za finansiranje studenata od strane države. To treba da bude isključivo i samo pitanje koje se tiče države i studenata. Vaučerskim finansiranjem studija država će sebi i javnosti omogućiti stalan uvid u visinu sredstava koja izdvaja za finansiranje visokog obrazovanja, a što je preduslov za bilo kakvo planiranje razvoja visokog obrazovanja koje bi se moglo nazvati ozbiljnim i strateškim.
Milen Kakuća
